Nikada nije kasno za promenu

Post je ustanovljen samim Gospodom našim Isusom Hristom. Dat nam je kao pomoćno sredstvo na putu spasenja.


Jeremonah Dimitrije
Jeremonah Dimitrije, Foto: privatna arhiva
Iako sam po sebi ne predstavlja cilj, uvek je iznova dobar period za svakoga od nas, ostavljajući nam mogućnost izbora, da zavirimo u dubine svoje ličnosti i pogledamo se i ogledamo u odnosu na Boga i svet koji nas okružuje. Reklo bi se da post za nas hrišćane nikada nije bio lakši, s obzirom na izobilje dostupnih namirnica, a opet, čini se da mi nikada nismo bili slabiji, pre svega nemajući sluha da iskoristimo to blagodatno doba, koje nam Crkva daruje, kako bismo se osokolili ka sticanju svetih vrlina i večnih vrednosti.

Postavimo iskreno pitanje sebi, koliko post doživljavamo kao poprište bitke za borbu sa samim sobom i odnošenjem pobede nad „visokoumnim ja”? Ili ga pak puko svodimo na „kreativnu dijetu i moderno uzdržanje”? Odgovor na to krije se u samoj suštini Crkve, kroz koju nam se sve daje radi spasenja.

Tako i post treba doživeti kao ikonu budućeg veka, odraz naše nepropadljive perspektive, u kojoj će se naša sloboda poistovetiti sa voljom Boga Oca, da nam kroz Sina svoga Jedinorodnog, Duhom Svetim, da život večni. Zato i sada, imajući na umu da nam je Bogom pripremljeno večno postojanje, ne trošeći uzaludno vreme, iskoristimo ove blagoslovene dane, pre svega radi očuvanja zaloga koji smo primili na svetom krštenju i sticanju neophodnih vrlinskih dela, koja nam umnožavanjem daruju podsticaj, da se iznova preobražavamo u novog čoveka, onoga koji ne ratuje protiv krvi i tela, već protiv poglavara tame ovoga veka (ef. 6. 12).

I sve je to moguće jedino, ako nadu položimo u blagodat Božju, koja nas hrabri i teši.

Potrudimo se da deo nas postane najdragocenija i spasonosna navika da budemo deo zajednice svetih u Hristu, što znači da jednom i za trajno napustimo starog čoveka zarobljenog u zamku individualizma i otvorimo se ka drugome, sa svešću da je neophodno podneti i žrtvu.

Usmerimo se na činjenje dobrog i drugima i sebi, kloneći se loših i grehovnih navika, pokazujući istinsku brigu i staranje da ugodimo Bogu, od koga očekujemo milost i spasenje. Ostavimo staroga čoveka u sebi i pokušajmo da otkrijemo u nama lepotu prizvanoga novoga čoveka, onoga koji postoji za večnost. Zagledavši se u večnost, neće nas mimoići stradanje i prolaznost ovoga veka, ali svakako ćemo nazreti i priziv za novom, nepropadljivom Hristom oboženom ličnošću. Što više stasavamo kao deca Crkve, ponevši pored darova i odgovornost, shvatićemo da je pred nama samo jedan izbor: težnja za večnošću koja nam se otkriva i daje kroz Crkvu, ili nemilosrdna borba za blaga ovoga veka.

Nikada nije kasno za promenu, pođimo smelo u obnavljanje sebe! Za početak, puki materijalni post oplemenimo verom u Boga, nadom ka spasenju i ljubavlju koja ima snagu da od neprijatelja učini bližnjeg. Uslov svega toga je mir među nama. Oprostimo i potražimo oproštaj! I gle, sve će se promeniti. Od ljudi koji čitaju deklaracije po prodavnicama da se „ne bi ogrešili” ili „omrsili” videćemo ljude, koji se trude da pogledavši bližnjega kao brata ugledaju lice Božje.

Jeromonah Dimitrije

Izvor: http://www.alo.rs/nikada-nije-kasno-za-promenu/113601